Retko koji deo Srbije zrači takvim mirom, a vaša čula u isto vreme obasipa pravim vatrometom senzacija kako to čine Homoljske planine. Naročito u proleće, kada se priroda budi i kada u igri bezbrojnih planinskih potočića i mirisima cvetnih livada možete potpuno da zaustavite vreme. Teško je opredeliti se šta je ono najlepše u Homolju – nepregledne, sačuvane šume iz kojih samo što ne izmile patuljci, stenoviti odseci njihovih vrhova sa kojih ćete pogledom upijati daljine bez želje da odatle odete, doline sa najzelenijom travom na svetu, tajne njegovog podzemnog sveta, vlaška kultura prožeta magijskim ritualima i legendama, tradicija ispiranja zlata na zlatonosnim pritokama Peka ili sve to zajedno. I što je najlepše – sve je to autentično i nekomercijalizovano. Turistički biznis  još uvek nije stigao dotle i niko vam neće određivati kuda smete da idete ili opterećivati viškom pravila i restrikcija - možete u miru istraživati i diviti se netaknutoj prirodi i jednom autentičnom, zaboravljenom načinu života unedogled.

U našoj „bazi“ u Debelom Lugu u subotu ujutro okupilo se deset vozila sa 23 učesnika (Džeri nam se u svom žutom Rubikonu pridružio tek kasnije posle podne, za ručkom u Blizni). Pošto smo turu organizovali u saradnji sa Klubom aktivnih uživalaca prirode „Beograd“, na njoj nisu učestvovali samo JEEP-ovi, tako da je bilo otprilike jednako učesnika sa terencima drugih brendova. Imali smo i gosta iz inostranstva, Gabriel Gamalu iz Jeep Club Rumunija sa svojim kratkim Rubicon-om, tako da je društvo, od kojih su neki bili smešteni u objektu šumarskog fakulteta iz Beograda u Debelom Lugu, neki u hotelu „Golden Inn“ u Majdanpeku, a neki su kampovali na Todorovoj reci, bilo baš šaroliko.

4 lica Homolja

Trase kretanja tokom 4 dana i lokaliteti

Prvi dan (28.4.): Gornjanski prsten (118 km)

Na jezeru jalovine Valja Fundata

Nadomak Stola

Namera je bila, a čini mi se da smo u njoj potpuno uspeli, da svakog od četiri dana učesnicima pokažemo neko malo drugačije lice Homolja, krećući svaki put na neku od strana sveta – istok, sever, jug i zapad. Prvog dana obišli smo Gornjanski prsten na istoku, venac stenovitih planina koje poput obruča okružuju selo Gornjane na krajnjem istoku Homolja. Ovo je predeo ogromnih, otvorenih prostora, gde se pogled zabacuje po nekoliko desetina kilometara u dalj na koju god stranu da ga uputite. Većina planina koje ga čine ima gotovo alpski reljef, sa okomitim liticama koje se pružaju čitavom dužinom grebena, tako da su prizori koje tvore često dramatični. Na tom krugu posetili smo brojne atrakcije; to su, pre svega, jezero jalovine Valja Fundata u krugu Majdanpečkog rudnika na samom početku dnevne ture, stenoviti vrh Garvan i vidikovac na Kununi, kao i jezero pored planinarskog doma na platou planine Stol, na oko 850 m visine, na mestu koje je u proleće jedan od najlepših cvetnih tepiha koji se zamisliti može.

Pored jezera na Stolu

Ispod kote 841

Bilo je i nenadanih otkrića (kao na primer grebenski put od Valja Fundate do Kunune, umesto spuštanja na Valja Prerast), lepih improvizacija, i pred sam kraj popodnevne ture, nakon posete jezeru na Stolu, imali smo uzbudljiv i na momente izazovan uspon na prevoj između Vizka i bezimene kote 841 – eksponiranog vrha koji je izvanredan vidikovac sa koga se vidi čitava Gornjanska kotlina, kao i okolni planinski venci. Pošto je put u nastavku sa prevoja na drugu stranu bio uništen, a vremena za pronalaženje alternative nije bilo, požurili smo istim putem nazad do asfalta, kako bismo nadoknadili izgubljeno vreme i bez prevelikog kašnjenja, nešto iza 17 h, stigli na naše tradicionalno mesto za ručak – kafanu „Balić“ u blizni. Nakon ručka, onako sitim i već prilično umornim od ovog dugog kruga (u stvari, osmice) ostalo je samo da još jednom zajašemo greben Kunune i spustimo se sa njega u selo Leskovo, odakle se opušteno asfaltom stiže natrag do Debelog Luga.

Drugi dan (29.4.): Rajkova pećina, Starica (796 m) i džungle Tilva Tome (57 km)

Majdanpek i rudnik sa Starice

U Rajkovoj pećini

Drugi dan je bio zamišljen kao nešto potpuno drugačije od prvog. Namenjen pre svega onima koji su spremni za potpunu neizvesnost i istraživačku avanturu punu improvizacije, spremni da krenu u traženje do sada nepoznatih prolaza kroz guste šume desnih pritoka Peka. Ali, da se društvo ne bi smorilo probijanjem kroz prašumu koja naizgled nema kraja, pre uranjanja u džungle posetili smo dve vrlo atraktivne tačke – Rajkovu pećinu nadomak Majdanpeka, a zatim se popeli na 796 m visoki vrh Staricu, okomitu stenu na koju su postavljeni telekomunikacioni repetitori, sa koje puca fantastičan pogled na Majdanpek i rudnike. Do samog vrha Starice vodi kolski put (doduše malo ekstreman u poslednji par stotina metara), tako da je taj uspon bio, reklo bi se, rutinski.

U gustim šumama zaleđa Majdanpeka

Moramo mi da raščišćavamo iza drvoseča

Daleko više nevolja zadale su nam drvoseče u nastavku dnevnog istraživanja, ostavljajući za sobom nedovršen posao svuda po šumskim putevima – verovatno računajući da takvim zabitima ionako niko ne prolazi, pa mogu na kraju radnog vremena jednostavno da odu kući i da ostave balvane onako kako su se zatekli, nasred puta. Radna akcija na sklanjanju razbacanih balvana poprilično nas je usporavala, tako da je dan prošao brže nego što smo se nadali. Ipak, istraživačka misija je bila delimično uspešna – verifikovali smo put koji povezuje Staricu sa šumskim zaleđem (što je veoma bitna veza), a pronašli smo i solidan spust sa Tilva Tome u dolinu Železnika. Spoj Železnika i Brodice, koji smo želeli da nađemo, nismo našli, što zbog toga što smo se opredelili za verovatno pogrešan od dva puta na jednom od račvanja rečnih dolina, što zbog činjenice da su se neki od učesnika na ekstremnim usponima koje smo ispitivali suočili i sa tehničkim problemima – a poenta ovih vožnji je da ćemo svi proći, ili niko.

Iako nam je namera bila da se prebacimo u dolinu Brodice, a zatim da se, preko vrha Kornjecel, spustimo do Dubočke pećine, nemamo razloga da budemo nezadovoljni – proći će se sve to nekom drugom prilikom. Ono što ovaj dan jeste uspeo ljudima da dočara jeste neizvesnost koju donosi istraživanje u gustim šumama, što pretvara 4×4 vožnju u pravu avanturu.

Pronalazimo spust sa Tilva Tome u Železnik

S obzirom da smo se sa vožnje vratili malo ranije, bilo je taman dovoljno vremena za malo više druženja u kampu na Todorovoj reci, gde nam je i legendarni Debeloluški ispirač zlata Perica održao kraću demonstraciju ispiranja zlata. Tu su bili i KAUP-ovci, koji su roštiljali nakon povratka sa pešačkog kruga od Grabove reke preko Dupeš Čoke i Kraku Mustafe.

Treći dan (30.4.): Južni krug – Jagnilo, Tisnica, Zdravča (86 km)

Na Homoljskim grebenima

Treći dan ofroud druženja po Homolju zamišljen je po terenim jako sličnim onima od prvog dana, ali ovoga puta južnije, sa namerom da se zavučemo i u neke kanjonske doline koje ranije nismo obilazili. Nakon rutinske vožnje od Debelog Luga prvo kroz šumu, a zatim i preko livada, grebenima Homolja, stigli smo do Jagnila, čarobne rečice istočnog Homolja koja sa jugozapadnih padina Omana teče u pravcu kazaljke na satu ka Jasikovu. Presekli smo asfalt, pregazili Jagnilo nekoliko puta, i na mestu gde kolski put zavija oštro levo i počinje da se penje uz Korkan, brdo iznad kanjonskog dela doline Jagnila, parkirali kako bismo rečnu dolinu dalje barem malo istražili pešice.

Jagnilo gazimo više puta na prilazu kanjonu

Slapovi Jagnila

Ispostavilo se da je to bio pun pogodak! Oni koje nije mrzelo da krenu prvo duž reke, a onda i s kamena na kamen, kroz reku, nisu zažalili zbog toga, naprotiv – na kraju je svima bilo krivo što smo Jagnilo pratili samo oko jednog kilometra, s ozbirom da je pravo kanjonsko suženje s ko zna kakvim zanimljivostima sledilo tek dosta uzvodno. Ono na šta smo naišli se zaista retko viđa – čitav niz slapova, kaskada i vodopada koji se slivaju sa svih strana, kao kakva „mini nijagara“. Voda koja se preliva preko ogromnog zida prekrivenog mahovinom i čitav niz manjih i većih vodopada, bili su dovoljni da mesto napustimo u stanju iskrene euforije, rešeni da se ovom kanjonu vratimo drugom prilikom i posvetimo mu čitav dan. Uostalom, pogledajte i sami, pa prosudite…

Šta se krije na početku kanjona Jagnila?

Put nas je dalje izveo na vrh Korkana, odakle se jasno vidi početak pravog kanjonskog dela Jagnila, koji tek treba upoznati. Istraživanje ogromnog prostora Homolja je misija koja teško da ima konačan kraj. Usledila je grebenska vožnja od Korkana, obroncima Omana do Čoka Rakite (944 m), gde smo jedan deo puta ka spustu u kanjon Tisnice prošli asfaltom, ne bismo li nadoknadili izgubljeno vreme. Spustili smo se do Tisnice, obišli jednu pećinu u kanjonu u koju se bez većih poteškoća može parkirati nekoliko JEEP-ova, a zatim požurili dalje, do vrela Mlave, na kasni ručak. Ostalo je taman još toliko vremena da napravimo još jedan atraktivan uspon, izašavši terencima na samu ivicu stenovitog odseka Zdravče, najatraktivnijeg vrha centralnih delova Homoljskih planina. Predivno predvečerje na Zdravči pod zlatnom svetlošću sunca i dugim senkama skraćeno je saznanjem da se do mraka treba nekako dokopati Debelog Luga – vremena za planirano traženje spusta ka kanjonu Crne reke više nije bilo, trebalo je samo rutinski uhvatiti grebenski put do Breze i kroz šumu se spustiti do Debelog Luga.

Na vrhu Zdravče

KAUP-ovci otkrili novu prerast!

Otkriće prerasti - vest u Politici

I dok smo mi tako „cirkulisali“ po južnim delovima Homolja, pešaci Kluba aktivnih ljubitelja prirode „Beograd“, predvođeni Gordanom Atanasijević, toga dana su na platou Breze otkrili ni manje ni više nego – novu prerast! Dileme nema, u pitanju je prava prerast, prirodni kameni most ispod koga protiče rečica. Ova vest već se pojavila u najtiražnijim dnevnim novinama (Blic, Politika), a uskoro će doživeti i svoju naučnu verifikaciju od strane tima koji će sačinjavati stručnjaci Zavoda za zaštitu prirode i speleolozi ASAK-a. Ekipa koja je ovu prerast pronašla spontano joj je nadenula naziv „Konjska glava“. Ko zna koliko sličnih tajni još kriju guste Homoljske šume…

Završni dan (1. 5.): Glavnim grebenom Homoljskih planina do Ždrela (70 km)

U bukovoj šumi na obroncima Kupinove glave

Plan završnog dana bio je prilično jasan – „zajahati“ glavni greben Homoljskih planina i držati se njega gotovo sve vreme do krajnjeg zapada masiva i sela Ždrelo na izlasku iz Gornjačke klisure, pokazavši na taj način, zapravo, gotovo neverovatno prostranstvo i kontinuitet koji ovaj planinski venac ima. Na tom putu imali smo samo jedno ozbiljnije skretanje – ono prema pećini Ceremošnji i vodopadu Sige – odakle smo se vrlo brzo vratili na osnovni pravac, uzveravši se usput na točkovima i na sam vrh Štubeja (940 m), najvišeg vrha zapadnog dela Homoljskih planina.

Na ovom putu naizmenično smo išli kroz guste šume i preko zelenih livada, upijajući idilične pejzaže kao sa razglednica svud unaokolo. Iako je bio Prvi maj, dan kada se tradicionalno hrli u prirodu, ni taj dan nije uspeo da odagna alarmantno saznanje da na Homoljskim planinskim salašima, nekada bogatim stadima ovaca i pastirima, danas gotovo da nikoga više nema. Neki su predeli do te mere opusteli (kao na primer plato Breza), da i nekada široki kolski putevi opasno obrastaju žbunjem, kroz koji se terencima sve teže probijamo.

U vidokrugu Vranj, Sumorovac i Štubej

U Ceremošnji

Pred Ceremošnjom, prema očekivanju, praznična ludnica. Na parkingu nema gde da se udene auto, a u kafani konobari ne mogu da postignu da sve opsluže. I vodič za pećinu ima pune ruke posla, uvodeći grupu za grupom. Obiđosmo tako Ceremošnju kao pravi turisti, a zatim se spustismo u dolinu Sige, gde smo se odvezli uzvodno do vodopada. Naravno, na livadi ispod vodopada roštiljalo je par grupica „prvomajaca“ – inače je ovo mesto mimo prvog maja idilično i potpuno mirno, retko ćete na njemu sresti posetioce. Malo pešačenja uzbrdo kroz šumu i vodopad Sige je tu, s svojim bezbrojnim vodenim nitima koje se slivaju preko sige pokrivene gustom mahovinom. Zaista je to prizor koji vas vuče da ostanete i da uživate zureći u njega i slušajući žubor, ali trebalo je krenuti dalje – greba preći još skoro 30 km do Ždrela, po terenu koji postavlja brojne izazove.

Na Štubeju

Uspon na Štubej je protekao rutinski, što se ne može reći i za prolazak (pra)šume Trest. Ova šuma, u kojoj čim drveće olista vlada permanentni polumrak, vlažna je čak i kada je van nje potpuno suvo. Već za prvi maj Trestom haraju rojevi komaraca, a brojni potočići koji se prelivaju preko puta stvaraju kaljuge koje bez odgovarajućih guma, tehnike i zaleta, lako može da vam se desi da ne prođete iz prve. Na jednom takvom mestu zatekli smo gomilu balvana posred puta – opet su drvoseče, računajući da tuda „niko ne prolazi“, posao ostavile za ko zna kad. Umesto da dvadesetak ruku sve te balvane složno premesti, odlučili smo da posao odradimo tek polovično, napravivši taman dovoljno mesta da se pored njih možemo nekako provući. Ali, žitko blato, bočni nagib i duboki kolotrazi taj prolazak su pretvorili u pravi ofroud „specijalni ispit“ za mnoge od učesnika (što i priloženi video klip demonstrira).

Uz par nagnječenja na podvozju ili limu, malo vitlanja i jednu otkačenu ručicu reduktora, ipak su svi nekako produžili dalje ka Ždrelu. Trebalo je proći još dosta kilometara kroz gustu šumu, gde smo u jednom trenutku morali da rešimo i problem stabla koje se srušilo na put. Tu već nije bilo alternativnih rešenja – morala je da radi motorka.

Recitovanje pesmice upisane u knjigu utisaka

U svakom slučaju, nešto pre 19 h u utorak, 1. maja, naša četvorodnevna Homoljska epopeja se uspešno završila u restoranu pastrmskog ribnjaka u Gornjačkoj klisuri. Dobra večera, puno utisaka u knjizi utisaka (čak i jedna pesma!) i kao da se nikome nije išlo kući, u neverici da ta ofroud bajka mora da se završi. Neki su se premišljali da li da ostanu da kampuju negde u blizini još dan ili dva kako bi na neki način odložili „buđenje“, ali svi do jednog ipak su mogli na svojim točkovima da se vrate kući, što je posle 330 ofroud kilometara po Homolju zaista svojevrstan uspeh. Oduševljenje otkrićima bilo je jednoglasno, kao i spoznaja da je ovo tek početak jednog divnog druženja sa Homoljem, koje će za mnoge verovatno potrajati – ostatak života 

[[Prikažite slajdšou]]

Zahvaljujemo se i našim prijateljima iz KAUP-a koji su vredno istraživali terene oko Debelog Luga tokom ova četiri dana, kao i Freebiking ekipi koja je ovo iskustvo podelila sa nama na biciklima – bilo je to jedno predivno četvorodnevno druženje, uz pripremanje hrane na otvorenom na Todorovoj reci, Kušine palačinke, Jeleninu gitaru, i još puno, puno toga!

Pogledajte foto album sa 150 fotografija sa ove ture…

Prvi kontakt sa Lazarevim kanjonom svakoga će ostaviti bez daha – fascinantan prizor pred vašim očima asocira pre na kanjone Južne Amerike ili Afrike nego na nešto što se nalazi u srcu Evrope.

Kada jednom vidite taj dragulj u kruni istočne Srbije, tu monumentalnu pukotinu u zemljinoj kori koja se sa svoja četiri kraka pruža u pravcu zapad-istok u dužini od preko 10 km, uvek ćete mu se iznova vraćati, svaki put sa željom da ga vidite na neki novi, drugačiji način, iz drugog ugla. Ovo će biti prilika da ga, zahvaljujući vašim JEEP-ovima, za samo jedan vikend, sagledate sa nekih tajnih vidikovaca za čije otkrivanje su bile potrebne godine pasioniranog individualnog istraživanja. U tome će vas predvoditi Gordana Atanasijević i Aleksandar Veljković, ljudi koji su kroz tekst u National Geographic Srbija i druge medije ovaj kanjon otkrili domaćoj javnosti…

Lazarev kanjon nalazi se na krajnjem istoku ogromnog nenaseljenog prostranstva Kučajskih planina, između grebena Malinika i Dubašničke visoravni. Kroz sam kanjon može se samo pešice (i to isključivo u doba kada nema vode), a za to bi vam, uz solidnu veštinu kretanja gde povremeno morate i četvoronoške preko ogromnih kamenih gromada skrivenih u dubokoj senci prašume, trebao čitav dan. Ali, da biste ga zaista upoznali, morate da ga vidite odozgo, sa njegovih vidikovaca. Turisti uglavnom posećuju samo dva najpoznatija i najbliža izlazu iz kanjona, nadomak Lazareve pećine. Mi ćemo vas odvesti do nekih koje, među ljubiteljima prirode, niko sem nas do sada nije obilazio. Videćete Kovej, mesto sa kojeg se pruža možda i najlepši pogled na kanjon, popećete se na greben Malinika, odakle ćete ga celog videti kao da letite avionom iznad njega, pokazaćemo vam put do najisturenije stene između glavnog i Mikuljskog kraka, videćete Kulu sa tačke odakle se može sagledati u svoj svojoj lepoti, bacićete pogled na Vej sa Poloma, a stići ćete i do jednog krajnje egzotičnog vidikovca na usamljenoj steni nad Demižlokom, do koje je trebalo otkriti prolaz probijajući se kroz lavirint šumskih puteva koje više niko ne koristi. Uz sve to, moći ćete i da zavirite u ponor Demižloka na početku njegovog kraka kanjona, kao i da obiđete Lazarevu pećinu i Vernjikicu, izuzetne dragulje podzemnog sveta istočne Srbije. Sve to za samo dva dana?!?

Evo kako… 

Prvi dan (23. 6.):

Okupljamo se na Elp pumpi na autoputu iza rampe Bubanj potok u smeru ka Nišu u 6:30. Nakon popunjavanja prijava i podele opreme i kotizacionih paketa, u 7:00 konvoj kreće ka Kučajskim planinama. Vozićemo autoputem brzinom od 100-110 km/h, kako bi svi učesnici mogli da prate konvoj, bez obzira na izbor guma i motor. Preko Markovca, Svilajnca i Despotovca oko 9:00 stižemo do rampe gde prestaje asfalt u Lisinama (kod planinarskog doma), što može biti alternativno mesto za priključenje svih onih koji ne žele od Beograda da voze sa nama. U Lisinama se nećemo zadržavati, već produžavamo pravo kanjonom Resave, presecajući čitav masiv Kučajskih planina, do zaleđa Lazarevog kanjona.

Mapa kretanja tokom oba dana - od Lisina do Borskog jezera i natrag, oko čitavog Lazarevog kanjona

Iako usput prolazimo kroz izuzetne prirodne celine i prelepe, divlje predele, zadržavanja neće biti do prve tačke iz našeg programa – ponora Demižloka – gde očekujemo pristizanje oko 10:30-10:45. To će biti i svojevrsna uvertira u Lazarev kanjon za sve učesnike i prilika da vidite gde ponire jedna od reka sastavnica koje su ovaj prirodni spomenik formirale. To je ujedno i tačka od koje kreće kanjonski deo Demižloka, u koji se ovoga puta nećemo dublje zavlačiti.

Na razmeđi Mikuljskog i glavnog kraka

Oko 12:00 vraćamo se do naših JEEP-ova, izvlačimo sa dna kanjona i upućujemo ka par kilometara udaljenom Strnjaku, kraškoj površi smeštenoj između dva kraka kanjona – Mikuljskog i Demižloka – stižući do najudaljenije tačke do koje se ka impresivnoj steni na samom spoju Mikulja i Demižloka može prići na točkovima. S obzirom da je reč o najnepristupačnijem od vidikovaca Lazarevog kanjona, spremite se na 1,5 km probijanja kroz, kako samo ime platoa kaže, strnjak, gde su pastirske staze odavno urasle u trnje (jer niko sem nas tuda ne prolazi) i gde će vam duge nogavice i rukavi, kao i mačete, biti više nego dobrodošli  . Ali, čim stignete do isturene stene sa koje vertikalne litice imaju pad od nekoliko stotina metara do šumovitog dna kanjona, shvatićete da trud nikako nije bio uzaludan! Koliko god vremena odlučimo da provedemo na ovom mestu, poželećete da ostanemo duže 

Oko 14:45-15:00 očekujemo da se ponovo, izgrebani ali srećni, dokopamo naših JEEP-ova i produžimo ka vidikovcu koji se nalazi na suprotnoj litici Mikuljskog kraka u odnosu na tačku gde smo prethodno bili. Nakon kraće vožnje (15-20 minuta) stižemo do tačke od koje ćemo krenuti stazom (ovoga puta mnogo prohodnijom i nešto kraćom), ka liticama kanjona. S obzirom da na tom putu prolazimo pored planinskog imanja našeg prijatelja Slobe iz Zlota, koji u toj netaknutoj prirodi od svoje stoke koja po pašnjacima Dubašnice pase pravi jedan od najkvalitetnijih sireva u tom kraju, svakako ćemo svratiti na kaficu – takav sir u Beogradu sigurno nećete naći, pa vredi poneti i nekoliko kilograma!

Kula, viđena sa leve litice Mikuljskog kraka

Sa tačke do koje smo vas doveli moći ćete da vidite Kulu, usamljenu, 150 m visoku stenu, odvojenu od zida kanjona, o kojoj se ispredaju legende. Ali, njih ćemo vam ispričati usput…  Očekujemo da ćemo oko 16:30 moći da produžimo putem ka Zlotu, gde ćemo se obavezno zaustaviti na Velikom vidikovcu (jednom od dva koja turisti obično posećuju), a zatim ćemo se još malo spustiti do Malog Vidikovca, pored koga prolazi staza ka pećini Vernjikici. U poseti Vernjikici i Malom vidikovcu ćemo se zadržati oko 45 minuta, nakon čega se spuštamo i do Lazareve pećine, koju takođe obilazimo. Ukoliko bude raspoloženja i vremena i ukoliko uslovi dozvole, možemo se uputiti i u petnaestominutnu šetnju koritom kanjona, na njegovom izlaznom delu.

Vertigo City i Borsko jezero

Kada sve to završimo, već će biti kasno – oko 19:00 – pravo vreme da se uputimo ka Borskom jezeru, gde ćemo se smestiti u komfornim sobama sa kupatilom novoizgrađenog turističkog kompleksa „Vertigo City“. Možete večerati u restoranu koji postoji u okviru objekta (večera nije uračunata u kotizaciju), a možete otići i do nekog drugog restorana na Borskom jezeru, ili do 10 km udaljene Brestovačke banje na večeru.

Drugi dan (24.6.):

Ovo je dan kada ćemo obilaziti vidikovce južne strane kanjona, one na obroncima magične planine Malinik. Teško je reći atraktivnije, ali svakako drugačije, sa nekim sjajnim, neobičnim uglovima, prolazeći kroz vrlo dinamičnu i živopisnu prirodu punu retkosti (šume Malinika su bile jedan od prvih zaštićenih rezervata u SFRJ posle Drugog svetskog rata).

Polazimo sa Borskog jezera posle doručka, oko 8:00 – bitno je krenuti rano, jer nas drugog dana čeka čak i više lepote nego prvog. Oko 8:30 stižemo do Zlota, odakle kreće kameniti put ka Koveju, našem prvom vidikovcu, sa kojeg je napravljena i naslovna fotografija ove najave. Na Koveju imanje imaju naši prijatelji Divna i Zoran, čiji sir, ovoga puta dimljeni, takođe morate probati. Dakle, nema potrebe da na ovu turu od kuće nosite sir! 

Pogled sa Koveja na stenu na kojoj smo bili prethodnog dana

Oko 9:30-10:00 napuštamo Kovej, i produžavamo dalje prema vrhovima Malinika. Ukoliko nam prijatelji iz Borske uprave Srbijašuma izađu u susret i poprave 200 m puta koliko realno nedostaje kako bi se Kovej spojio sa Polomama (prašumskim delom Malinika gde ćete videti najveće bukve koje ste ikada videli), obilazak Malinika biće nam skraćen za više od 20 km i oko sat vremena (u protivnom bismo morali sa Koveja da se spustimo u Zlot i da ostatku planine priđemo putem od Podgorca, preko Malog Malinika).

Prolazeći kroz Polome, pravimo kraću pauzu ne bismo li obišli još jedan atraktivan vidikovac na samoj litici Vejskog kraka kanjona, a zatim krećemo put vrhova Malinika, gde ćemo Jeep-ovima stići do početka grebena, odakle ćemo u polučasovnoj šetnji stići i do najviše tačke grebena, odakle se čitav kanjon vidi kao iz aviona. Tu ćemo se, uz moguć izlet i do samog vrha Malog Malinika, zadržati oko sat vremena, tako da ćemo oko 13:00 produžiti dalje.

Sledi duže putovanje ka možda i najneobičnijem vidikovcu nad kracima Lazarevog kanjona, jednoj usamljenoj steni na samom vrhu platoa koji se nalazi između Demižloka i Veja, koja je fizički udaljena tek oko kilometar od ponora Demižloka, naše prve tačke prvog dana. Kolski put, već dobro urastao u visoku travu i gotovo zaboravljen od svih, kojim se prelazi oko 5 km od najbližeg solidnijeg puta, pronašli smo tek nedavno, i prolazak njime već sam po sebi predstavlja svojevrsnu avanturu. Očekujemo da ćemo na pomenutu tačku stići do 14:30, i na njoj ćemo se zadržati oko sat vremena, upijajući neobičnu lepotu lamelarnih stena Demižloka, sa tog mesta koje je jedna od najzabačenijih tačaka u nepreglednim divljinama Kučajskih planina.

Sa stene nad Demižlokom

Krug oko Lazarevog kanjona zatvorićemo posetom manastiru Novi Stjenik pod Mikuljem i, ukoliko to vremenski uslovi dozvole (zaista je neophodno da podloga bude potpuno suva), izlaskom terencima na sam vrh Mikulja, slično kako smo to učinili na našoj Kučajskoj turi prošle jeseni. Nakon posete Mikulju, hvatamo greben Lučka i vraćamo se ka Beogradu istim putem kojim smo stigli, preko Krnje jele, a zatim kanjonom Resave. Ako do Lisina stignemo pre mraka, otići ćemo do vodopada Lisine i imaćemo završnu večeru u nekom od dva restorana pored vodopada.

Pred manastirom "Novi Stjenik" na Mikulju

Smeštaj

U noći između subote i nedelje spavaćemo u novosagrađenom hotelu „Vertigo City“ na samoj obali Borskog jezera. Sobe imaju od dva do pet ležajeva različitog tipa (klasični  i francuski) i sve su sa kupatilom. Postoje i dva apartmana (jedan sa dve, drugi sa tri spavaće sobe), koji nam, po želji, mogu biti stavljeni na raspolaganje (od ključne je važnosti da se u roku prijavite za turu i uplatite kotizaciju, kako bismo mogli blagovremeno da potvrdimo rezervaciju).  U okviru hotela postoji i restoran, a na raspolaganju je i veći broj restorana u okolini Borskog jezera, kao i u desetak kilometara udaljenoj Brestovačkoj banji.

Karakteristike ture

Težina: srednja, sa povremenim kraćim teškim elementima (ne preporučujemo vozila sa slabim klirensom bez reduktora, kvalitetnije AT ili MT gume poželjne)

Grebanje: prilično zastupljeno – u završnim prilazima nekim od vidikovaca nemoguće je proći bez ikakvog kontakta sa rastinjem.

Karakter: karavanska vožnja kombinovana sa čestim kraćim pešačkim izletima. Česta zaustavljanja. Dobri uslovi za foto safari.

Napomene: za posetu pećini Vernjikici, koja nije osvetljena, obavezno ponesite baterijsku lampu! Za pešačke segmente ture preporučujemo da imate neke treking (planinarske) cipele, ili čvršće patike pogodne za kretanje po stenovitom terenu.

Kotizacija (po osobi)

Članovi kluba – 2.950 din
Ostali učesnici – 3.250 din

Kotizacioni paket uključuje:

Dva dana stručnog vođstva na terenu i tehničku asistenciju, raspoloživost GPS trekova i asistenciju pri njihovom ubacivanju u vaš GPS uređaj, korišćenje klupskih radio stanica, jedno prenoćište sa doručkom (večera u subotu nije uključena u kotizaciju), dve nalepnice po vozilu, majicu Jeep Club – Lazarev kanjon (za svakog učesnika), ulaznice za Lazarevu pećinu i Vernjikicu.

S obzirom da ćemo i jednog i drugog dana po čitav dan provesti u divljini bez pristupa ugostiteljskim objektima, hranu i piće za konzumaciju u toku vožnje treba unapred da obezbedite. Večera u subotu nije uključena u kotizaciju zbog različitih prehrambenih preferenci učesnika i trenda da tzv. „pansionski“ obroci budu slabijeg kvaliteta i sa lošijim izborom jela od očekivanog. Zato je najbolje da svako odabere restoran i meni u skladu sa sopstvenim preferencama.

Pogledajte multimedijalnu prezentaciju Lazarevog kanjona „Od prirode na dar“

Prijavu za učešće u ovom putovanju možete poslati korišćenjem formulara ispod ili slanjem mejla direktno na našu e-mail adresu. Navedite naziv ture za koju se prijavljujete, broj osoba, vozilo, broj registarske tablice i svoje osnovne podatke. Bićete kontaktirani vrlo brzo.

Krajnji rok za prijave i uplatu kotizacije: ponedeljak, 11. juni 2012.

Prijavom za učešće na turi „Lazarev kanjon safari“ prihvatate uslove učešća sadržane u Pravilniku o izvođenju akcija Jeep Club Srbija.

Do sada prijavljeni učesnici:

Minimalan broj učesnika za realizaciju akcije – 10+1 vozila

Ekstremne količine snega koje su pale ove zime stavile su na veliko iskušenje sve organizatore tradicionalnih ofroud karavana, a za najegzotičniji od njih, Sretenjski, koji se odvija po najvišem grebenu Dukat planine, bila je to gotovo nepremostiva prepreka. Prvo je termin karavana odložen za dve nedelje, ali se pokazalo da čak i 10. i 11. marta, i pored maksimalnog angažovanja teške mehanizacije od strane domaćina iz Bosilegrada, jednostavno nije moguće u tom trenutku probiti put na trasi od Trgovišta preko Radovnice i Zagranja do Bosilegrada.

Zaleđeno Vlasinsko jezero

Zato je ove godine trasa karavana izmenjena, tako što je prilagođena realnim trenutnim mogućnostima – oba dana su se odvijala na manjim nadmorskim visinama na planinama oko Bosilegrada, gde je snega bilo u podnošljivim količinama. A višemetarski smetovi na visokim grebenima Dukata, Besne Kobile i Vardenika, očigledno će se otapati do duboko u proleće…

Konvoj je krenuo asfaltom ka Bosilegradu

Ni vreme nam baš nije išlo na ruku: nije bilo hladno, ali je uglavnom bilo oblačno i tmurno tokom oba dana, uz sneg koji je počeo da provejava u nedelju posle podne. Zato su i izostale spektakularne fotografije kakve smo doneli sa prošlog karavana, ali uprkos svemu dobrog raspoloženja i zanimljivih trasa nije manjkalo.

Susret sa starim prijateljem Vladom Zaharijevim

Vlada Zaharijev, predsednik opštine Bosilegrad, ponovo se pokazao kao domaćin kakav se samo poželeti može – ne samo da je dao sve od sebe da put preko sela Ploče, sa 1420 mnv najviše tačke ovogodišnjeg karavana, bude probijen, već je i jahao na „tamiću“ 110-ki, prikolici sa motornim sankama, fotografisao i snimao sve vreme, lično služio pasulj na ručku na Pločama i brinuo da atmosfera ostane na nivou.

Kuda smo prošli?

Prvi ozbiljniji problemi

Učesnici su se okupili u petak, 9. marta i subotu 10. marta ujutro na Vlasini, odakle je konvoj krenuo asfaltnim putem za Bosilegrad. Posle 25 km puta po asfaltu (videli smo i divlje konje u Božici), na skretanju za Gornju Lisinu, sačekali smo domaćine, koji su se pojavili u velikom stilu, predvođeni Vladom Zaharijevim u Meci G i „tamiću“ 110. Prvi deo puta uz Lisinsku reku bio je prilično rutinski, ali je, kako je nadmorska visina rasla, i količina snega na putu bivala sve veća. Na usponu od Valoga ka školi na Ploči, počeli su ozbiljni problemi – rasresit i nedovoljno raščišćen, mokar sneg, uz jak nagib, zadali su ozbiljne muke dobrom delu učesnika. Neki su pribegli montiranju lanaca, bilo je i ispomaganja vitlom, a da bi svi što lakše i brže prošli domaćini su neke složno pogurali – i po njih desetak odjednom!

Za razliku od drugih, Džeri je prošao sa lakoćom

Sve u svemu, posle prvog ozbiljnijeg iskušenja na trasi, usledila je polučasovna pauza za ručak na Ploči. Pasulj i pite su izvučeni iz kola, a Vlada Zaharijev je lično krenuo da služi ručak izgladnelim učesnicima. Bila je to prilika da čeznutljivo upućujemo poglede ka, u zimskim uslovima neosvojivoj, Besnoj kobili.

Vlada Zaharijev služi ručak na Ploči

Put kroz Ploče jedva je prokopan

Spust sa Ploče preko Preslapa i Gornje Ljubate bio je rutinski – nizbrdo po snegu nikad nije problem. Vrlo brzo smo izgubili visinu spustivši se u dolinu Ljubatske reke, i kada smo već pomislili da će se krug prvog dana prerano završiti, usledilo je novo iznenađenje od strane našeg domaćina – krenuli smo uzbrdo ka selu Gložje, da se probijemo dokle bude moglo da se stigne. Naravno, bilo je jasno da do  1756 m visokog vrha Gloške planine nećemo stići, ali smo u smiraj dana samouvereno grabili naviše, sigurni da Vlada Zaharijev i ekipa znaju kuda nas vode.

110-ka zaglavljena u snegu

Stigavši do Grčke mahale iznenadno smo upali u probleme – jaka strmina i sneg koji dalje nije čišćen doveli su do toga da se i 110-ka, verovali ili ne, zaglavi u dubokom snegu i da mora da pribegava izvlačenju vitlom. Probivši se tuda, nakon polučasovnog izviđanja, 110-ka se vraća – u nastavku je sneg dubok i nema šanse da se konvoj lakih terenaca tuda probije. Mrak je već uveliko pao i jasno je šta nam je činiti – nalevo krug i pravac Bosilegrad. Sve u svemu, trasa prvog dana bila je duga 76 km.

Preko Milevske planine

Pred polazak iz Bosilegrada ujutro u nedelju

Nakon za Sretenjski karavan već uobičajenog tuluma u Bosilegradu, koji se otegao do kasno u noć, bez žurbe smo se razbudili u nedelju, pitajući se kakva nam je iskušenja za taj dan spremio Vlada Zaharijev, popularni „kmet“. Postrojili smo kolonu pred hotelom „Dukat“, a domaćini su se pojavili petnaestak minuta kasnije – ovoga puta vukući na prikolici i motorne sanke! U samom Bosilegradu, na oko 750 m visine, snega više nije bilo. Krenuli smo na krug po Milevskoj planini, prema selu Milevci, a zatim prateći graničnu liniju, spustili se do sela Izvor.

Kroz selo Milevci

Prvo smo vozili putevima blatnjavim od sveže otopljenog snega, ali kako smo dobijali visinu, sneg je počeo da se pojavljuje. Na livadama uz graničnu liniju imali smo zanimljivu situaciju – dok su livade bile uglavnom bez snega, solidne količine su se zadržale na samom putu, tako da je mestimično bilo manjih problema u prćenju neočišćenih naslaga. Na više mesta smo silazili s puta i vozili livadama, jer je bilo daleko lakše proći. Napredovali smo sporo, često izlazili, ali ne zbog tehničkih problema, već da malo protegnemo noge i uživamo u prirodi i pejzažima kroz koje se krećemo.

Na graničnom grebenu

S obzirom da je u nekom trenutku krenuo da provejava sneg, planiranu vožnju smo skratili, posetivši na povratku u Bosilegrad i selo Izvor, nekada najveće u ovom kraju, a danas gotovo napušteno. Zapravo, Bosilegrad kakav danas poznajemo je nastao početkom 20. veka, kada se gotovo svo stanovništvo iz Izvora preselilo niže, u dolinu reke Dragovištice. Izvor je pun starih kuća tradicionalne arhitekture i kao takav predstavlja mesto koje ne treba propustiti da posetite kada se nađete u ovom kraju.

Panorama sela Izvor sa crkvom

Izvorska crkva

U Izvoru postoji i neobična crkva, jedna od najvećih seoskih crkava na Balkanu, sagrađena 1834. godine, za koju je vezana zanimljiva anegdota. Naime, kada su meštani turskog pašu pitali za dozvolu da sagrade crkvu, on je rekao „može, ali da površina ne bude veća od volovske kože kada je oderete i rasprostrete“. Meštani su mislili, mislili, i smislili – odrali su vola, a zatim njegovu kožu isekli u tanku traku, kojom su uspeli da opišu obim od 250 metara. U okviru toga oni su – sazidali crkvu! Ovoj, ne mnogo staroj, ali originalnoj i lepoj crkvi pripisuju se i čudovišne moći. Kažu da je sve one koji su pokušali da kradu svetinje iz crkve stiglo prokletstvo i da su svi ubrzo umrli od teških bolesti, a vojnik kome je naređeno da prekreči freske je, po predanju – trenutno oslepeo.

Grupna fotografija učesnika karavana pred crkvom u Izvoru

Sve u svemu, vožnja drugog dana nije bila ni duga ni teška (tek oko 23 km), ali je bila lepa. Karavan je završen ručkom u Bosilegradu, nakon čega se njegovih tridesetak učesnika razišlo u uverenju da će se u Bosilegradski kraj još puno puta vraćati, naročito leti, kada sneg ne predstavlja prepreku slobodnom 4×4 istraživanju. Svi koji smo učestvovali dugujemo zahvalnost pre svega Vladi Zaharijevu što je ovo lepo zimsko druženje učinio mogućim, a zatim i Mlađi Stojanoviću iz Srebrne Glave, organizatoru Sretenjskog karavana, koji je istrajao u nameri da se karavan i ove godine ipak održi, uprkos svim tehničkim poteškoćama i prepolovljenoj listi inicijalno prijavljenih učesnika. Odziv članova našeg kluba je, nažalost, takođe bio skroman, samo dva JEEP-a – Džerijev žuti Wrangler Rubicon i moj Cherokee.

Hvala Bosilegrade, i vidimo se uskoro opet!

Pogledajte foto galeriju sa 89 fotografija sa Sretenjskog karavana…

Zato će se ubuduće članovi Jeep Club Srbija okupljati svakog drugog četvrtka u vremenu od 18 do 20 h u Giros baru u Zemunu, Štrosmajerova 4. Vlasnik Giros bara je naš član Srđan Miholčić.

U Giros baru i oni koji bi želeli da saznaju više o klubu mogu da dođu do dodatnih informacija, kao i da nas upoznaju uživo. Prvo zvanično okupljanje biće u četvrtak, 22. 3. 2012.

Kako stići do Giros Bara?

Vidimo se četvrtkom od 6 do 8!

Od 6. do 8. marta 2012. održan je godišnji Biznis forum na Kopaoniku, čiji je pokrovitelj ove godine bio JEEP. Nakon ski trke za učesnike foruma, posetioci su bili u prilici da se uvere u trajnost i neuništivost Jeep-a – jedan do drugog na stazi Karaman greben nalazili su se legendarni Willys proizveden 1941. godine, i njegov 70 godina mlađi potomak, Wrangler Sport – oba u voznom stanju i oba sposobna da se uhvate u koštac i sa najvećim off-road izazovima.

[[Prikažite slajdšou]]

Ovogodišnji JEEP slogan glasi NEVER ADAPT – što simbolizuje Jeep-ovu doslednost sopstvenoj filozofiji života punim plućima tokom decenija. Jeep se ne prilagođava modernim trendovima i ne pravi kompromise koji će njihova vozila učiniti manje sposobnim da stignu i do najegzotičnijih tačaka planete. Kao što i na ovim snimcima možete videti, za 70 godina Wrangler, iako je po pitanju komfora značajno unapređen, gotovo da se nije promenio, prkoseći mišljenjima da je „prevaziđen“ ili „demode“. Neke vrednosti zaista ostaju večne.

Učesnici JEEP trke Biznis foruma

Značajna novina koju ovaj pravilnik donosi jeste i mogućnost da na akcijama Jeep Club Srbija učestvuju i vozila drugih marki pod precizno definisanim uslovima, iako njihovi vlasnici ne mogu postati članovi kluba. Ovime smo stvorili preduslove da svi naši ofroud prijatelji pođu da nama i na zvanične akcije.

Ovde možete preuzeti i verziju pravilnika u PDF formatu.

Okupirani urbanim brigama koje donosi savremeni način života, često zaboravljamo na ljude koji žive tiho i gotovo neprimetno na svojim vekovnim ognjištima po udaljenim planinskim selima i imaju daleko manje od nas. Ljude koji su skromni i ponosni, koji ništa ne traže i nikome se ne žale na uslove života. Jednostavno stoički prihvataju svoju sudbinu, i tako iz godine u godinu. Mnogi od njih su stari i bolesni, ima i slepih, ali ima i dece, što daje slabašnu nadu da ta sela imaju budućnost. Neke škole rade samo sa jednim do dva đaka. Ali, kada zaveje kao ove zime, kada temperature padnu na dvadeseti podeok ispod nule, ljudi su prepušteni sami sebi, bez mogućnosti da bilo gde stignu i pribave namirnice neophodne za život. Mi smo ih se setili i učinili koliko možemo da im takav život bude barem malo lakši.

Humanitarna akcija „Da srcem istopimo sneg“

Razmišljajući o tome gde je pomoć najpotrebnija, setili smo se juga Srbije, svih tih lica ljudi koje tokom leta sretnemo po planinskim selima, takozvanim mahalama, koji imaju tako malo, a Beograd kao da je na njih potpuno zaboravio. Zaista, ako nekome želite da olakšate život i unesete mu malo topline u svakodnevicu, nigde to nema više smisla nego na području Pčinjskog okruga. Ove zime, najteže u skorijoj istoriji, odlučili smo da sakupimo humanitarnu pomoć za Vladičin Han, odnosno sela na obroncima Kukavice i Čemernika. Znali smo da možemo da računamo na saradnju lokalnog štaba za vanredne situacije i njegovog šefa Saše Kesera, nekada profesionalnog policajca, a danas vođe spasilačkog tima, koji je prvi koga meštani zovu kada ne mogu da stignu iz svojih sela do Vladičinog Hana.

Pripreme su počele u trenutku kada je Srbiju zahvatio dobro poznati „sibirski“ talas. Debljina snega je vrlo brzo prešla metar, a putevi ka planinskim selima postali su neprohodni. Teškom mukom, raspoloživa mehanizacija uspela je da probije i održi neke od tih puteva prohodnim, mada je svaki novi nalet mećave praktično značio da ih treba čistiti iznova. U svemu tome, veliku pomoć lokalnom štabu za vanredne situacije pružila je i Četvrta brigada kopnene vojske Srbije, koja je preuzela na sebe da pročisti neke puteve za koje postojeća mehanizacija nije bila dovoljna.

[[Prikažite slajdšou]]

Mi smo, sa svoje strane, pokušali da animiramo najširu javnost da se priključi, donirajući pomoć koju ćemo odneti do najudaljenijih planinski sela opštine Vladičin Han. Pozvali smo sve ljude dobre volje, uključujući i one koji su spremni da se sopstvenim vozilima priključe transportu pomoći. U tim naporima su dragocenu pomoć pružili ljudi iz Balkanskog instituta za procenu i upravljanje rizicima, čijom zaslugom su dva kamiona pomoći koju su donirali Frikom, Imlek, Vital, mlin Ratar Pančevo, InexImmoguard, Coca Cola i Kreativni centar 11. februara otpremljena do lokalnog štaba za vanredne situacije u Vranju, odakle je njen veći deo distribuiran po selima u okolini Vranja.

Na muci se poznaju dobrotvori

Konvoj postrojen za polazak na jug na AVIA pumpi

Iskreno, nadali smo se da će ova inicijativa dobiti širu društvenu podršku i masovniji odziv, kako kod domaćih kompanija i institucija, predstavnika medija, tako i od strane pojedinaca koji bi bili voljni da se priključe samoj akciji nošenja pomoći do udaljenih planinskih sela, kao i, naravno, među članovima našeg kluba. Na kraju su se, zaključno sa 23. februarom, spisku donatora priključili samo još danska i australijska ambasada, kao i kompanija AVIA Petrobart, koja je donirala gorivo za učesnike karavana. U petak 24. februara rano ujutro sa AVIA pumpe u Beogradu ka jugu je krenulo 6 vozila ljudi dobre volje: Toyota 4runner Zorana Miloševa iz Novog Sada, Mahindra pickup Vlade Bogdanovića iz Beograda, Toyota Landcruiser Karmen Jovanović iz Beograda, dva Subaru Forestera čiji su vlasnici Ljiljana Grmuša i Miroslav Radivojević iz Beograda, kao i Jeep Cherokee Aleksandra Veljkovića iz Jeep Club-a. Drugi učesnik ovog konvoja iz redova članova kluba, Aleksandar Jevremović sa svojim Jeep Wrangler Rubicon-om, otputovao je na jug dan ranije i priključio nam se u Vladičinom Hanu.

Probijanje do Jagnjila

Saša Keser nas je dočekao u Vladičinom Hanu

Nakon što smo se u Vladičinom Hanu susreli sa Sašom Keserom i ekipom naših domaćina, produžili smo do Vranja i vatrogasne brigade, gde se nalazila pomoć koju smo dve nedelje ranije poslali na jug. Veći deo te pomoći je lokalni štab već distribuirao u selima oko Vranja, a nas su čekala još 22 džaka brašna, smrznutih namirnica, sokova, testenina i ostalih potrepština, koje je trebalo otpremiti ka selima u planinama oko Vladičinog Hana. Utovar je malo duže potrajao, ali smo se u ranijim popodnevnim časovima našli na putu ka Vladičinom Hanu, gde nam je lokalna kancelarija Crvenog krsta pripremila spisak porodica kojima treba pomoći u selu Jagnjilo, jednom od udaljenijih na planini Kukavici.

Utovar pomoći u Vranju

Predsednik mesne zajednice u Jagnjilu pomaže da evidentiramo kome smo odneli pomoć

Ako je u Vladičinom Hanu i delovalo da se proleće već nagoveštava, kako smo krenuli ka planini sneg je postajao sve veći i veći. Iznad 700 m visine bilo ga je blizu metra. Ali, zimske službe su ipak zadovoljavajuće odradile posao i mi smo bez većih poteškoća stigli do 16 km udaljenog Jagnjila, gde nas je, na glavnoj raskrsnici u selu čekao predsednik mesne zajednice. Tu je napravljen plan kako dalje. Do udaljenih delova sela mogli su samo terenci sa boljim gumama i klirensom – kombinacija mestimično velike strmine i rastresitog snega različite dubine koji je ostao iza grubog prolaska bagera predstavljala je izazov.

Tokom dostavljanja pomoći Jagnjilu pao je mrak

U porodici Ilić niko nije zaposlen, a imaju dvoje dece

Pao je mrak već nakon prvih kuća u gornjem delu sela, a mi smo svakako želeli da stignemo do poslednje kuće, u kojoj živi Ljubiša Ilić sa suprugom, majkom i dvoje dece. Niko u domaćinstvu nije zaposlen. Kada ih pitamo od čega žive, da li od poljoprivrede, samo sležu ramenima i kažu – snalazimo se. Ilići nisu izuzetak, štaviše, u ovom delu Srbije ovo je jedna tipična sudbina. Industrija je davno zamrla u Pčinjskom okrugu i gotovo da nijedan ozbiljan proizvodni pogon ne radi. Stočarstva po selima skoro da i nema, jer se gajenje stoke ne isplati – troškovi gotovo da potpuno anuliraju zaradu.

Potencijal za budućnost

Sa predsednikom opštine Nenadom Mitrovićem u Vladičinom Hanu

Kasnije te večeri, kada smo se spustili do Vladičinog Hana da popričamo sa predsednikom opštine Nenadom Mitrovićem, spoznajemo koliko su stanovnici Vladičinog Hana jedan ponosan narod, koji ni u najtežim vremenima ne gubi prisustvo duha. Pričamo sa Mitrovićem o potencijalima za razvoj turizma u ovom kraju i saznajemo da su ljudi ovde itekako svesni mogućnosti, ali je problem isti kao i u svim nerazvijenim sredinama – nedostatak sredstava da se projekti realizuju. Ipak, neke stvari se pomeraju s mrtve tačke. Tako se, na primer, gradi nov turistički kompleks u sklopu letnjeg bazena, a postoji i projekat uređenja Jovačkih jezera, ukupno njih sedam, koji bi od ovog doskora nepoznatog lokaliteta nastalog pre 35 godina kada se čitavo brdo obrušilo na selo Jovac i zatrpalo 11 od ukupno 16 mahala koje je ovo selo imalo, moglo da napravi izuzetno atraktivan turistički lokalitet.

Ka najdaljem selu u opštini

Saša Keser objašnjava kuda se ide ka Lebetu

Sa predsednikom opštine i Crvenim krstom dogovorili smo da drugog dana krenemo ka Lebetu, najudaljenijem planinskom selu opštine Vladičin Han, do koga treba voziti 33 km kroz vrleti planine Čemernik. Krećemo ka Surdulici i u selu Žitorađe silazimo sa magistrale i počinjemo lagano da se penjemo ka Mačkatici. Nekada veliko rudarsko mesto gde se izvlačio molibden, danas je Mačkatica, poput većine planinskih sela ovog kraja, mesto sa više napuštenih nego naseljenih kuća. Velike zgrade rudnika stoje polurazrušene, bez prozora i vrata, a veličina zgrade škole upućuje na zaključak da je ovde nekada bilo puno đaka.

Put do Mačkatice je dobro očišćen, ali se vidi da dalje zimska služba nije išla. Do Lebeta, našeg cilja za taj dan, ostalo je još 4 kilometra puta kroz živopisne šume i pašnjake Čemernika. Retki stanovnici proviruju iz svojih kuća u nameri da vide kakav je to konvoj koji se iznebuha pojavljuje u njihovom zaboravljenom mestu. Ali, dočekuju nas i meštani Lebeta, koji su do Mačkatice došli pešice ili na skijama, u nameri da nam pomognu da stignemo do njihovog sela. Tu saznajemo da su oni put ka Lebetu – sami očistili! Učinili su to improvizovanim drvenim plugom montiranim na pedesetak godina staru „kampanjolu“, a tamo gde to nije bilo moguće lopatama su rasčistili prolaz.

Zajedničkim snagama meštana Lebeta i učesnika konvoja, sneg koji se obrušio u Mačkatici je rasčišćen

Jedva je dovoljno široko, ali ipak prolazimo

U Mačkatici nas je dočekao sneg obrušen sa krovova zgrada na put, i to na nekoliko mesta. Usledila je radna akcija – svi lopate u šake i za desetak minuta probili smo gomile visoke po par metara i duge po nekoliko desetina metara. Meštani Lebeta koji su došli do Mačkatice da nas dočekaju i pomognu spakovali su se sa nama u automobile i produžili smo do njihovog sela. U centru susret sa predsednikom mesne zajednice. Sve su smislili šta i kako, zamolivši nas da nekoliko paketa pomoći namenjenih udaljenijim kućama ostavimo u mesnoj zajednici, odakle će ga oni raspodeliti i odneti. Mi odlučujemo da jedan paket lično odnesemo jednoj od najugroženijih porodica u selu.

Dom Mirčićevih

Mirčići su prepušteni sami sebi

Ispred oronule kuće dočekuju nas Miodrag Mirčić i njegova 82-godišnja majka Kruna. Miodrag ima 50 godina i nezaposlen je. Sam brine o slepoj majci i obezbeđuje ono najosnovnije za život. Na pitanje od čega žive dobijamo odgovor – od onoga što zasade u bašti. Stoke nemaju, kao ni bilo kakvih redovnih prihoda, niti imaju rodbine. Miodrag se nije ženio, pa nema ni dece koja bi mu mogla pomoći. Malo je devojaka u ovim planinaskim selima, kažu da retko koja pristaje da dođe u planinu. Zato mnogi momci u ovom kraju ostaju neoženjeni. Ostavljamo pomoć porodici Mirčić i vraćamo se, mestimično propadajući do struka u dubok sneg, do mesne zajednice.

Spuštamo se pešice ka domu Petrovića

Aleksandra i deca žive u Lebetu, dok Dejan studira u Nišu

Među meštanima je i Dejan Petrović, otac dvoje dece i jedan od najvrednijih meštana Lebeta. Dejan studira u Nišu, u želji da za svoju porodicu obezbedi bolji život. Na pitanje gde planira da se zaposli Dejan nema jasan odgovor, pretpostavljajući da bi, kada diplomira, mogao da se zaposli u prosveti, u Vladičinom Hanu ili Vranju. Nema želju da napušta svoj rodni kraj. Iako do Dejanove kuće, koja je na kraju sela, treba prtiti sneg pešice više od kilometra, odlučujemo da krenemo svi ka njegovoj kući i ponesemo paket pomoći. U kući srećemo njegovu suprugu Aleksandru i njihovo dvoje dece. Ćerka, koja je starija, jedan je od samo dva đaka u seoskoj školi u Lebetu. Dejanova majka pomaže Aleksandri u brizi o deci i domaćinstvu dok je Dejan odsutan na studijama u Nišu. Svi su se obradovali onome što je stiglo, ali nam deca otkrivaju svoju tajnu – voleli bi kada bi imali i kompjuter. Zgledasmo se i neki od učesnika su se setili starih računara koje ne koriste, koje bi mogli da poklone Petrovićima. Obećali smo da ćemo se organizovati i u najskorije vreme doturiti neki kompjuter preko Saše Kesera.

Svi kao jedan

Zajednička fotografija učesnika konvoja sa meštanima Lebeta

Oprostili smo se od meštana Lebeta, obećavši im da ćemo doći u goste i na leto, da vidimo lepote Čemernika i u zelenom izdanju. Ostali smo impresionirani slogom i organizovanošću meštana ovog sela. Kažu, kada je sa prvim većim snegovima posle nove godine nestalo struje, meštani okolnih sela bili su danima bez struje, ali ne i oni – ne želeći da čekaju da im drugi reše probleme, organizovali su se, sami obezbedili električare, pronašli prekid na strujnim vodovima i popravili kvar. Prvi smrtni slučaj od mraza koji je zabeležen u Srbiji ove zime bio je upravo u ataru njihovog sela. Starca koji se smrzao u snegu oni su prvi pronašli, ali im je policija naložila da ga ne pomeraju dok istražni organi i medicinska ekipa ne stignu na lice mesta. Tek posle dva dana dobili su dozvolu da ga odnesu i sahrane. Kada treba popravljati put, sanirati pali krov, raditi bilo šta za zajedničko dobro sela, svi se skupe i dogovore, razdele zaduženja, kao velika porodica. U Lebetu nema razmirica i gledanja ispod oka – u pogledima meštana srešćete samo srdačnost i prijateljstvo. Kada bi sva sela u Srbiji bila kao Lebet, gde bi nam kraj bio?

Povratak sa Čemernika ka Vladičinom Hanu

Dok smo se spuštali sa Čemernika, bili smo nagrađeni prelepim zimskim zalaskom sunca. No posao još nije završen – ostalo je još da obiđemo porodicu sa sedmoro dece gde je osmo dete na putu, koja živi na jednom brdu iznad Vladičinog Hana. Naravno, kao što je to najčešći slučaj danas u Srbiji, i otac i majka su nezaposleni. Želeći da pomognemo maksimalno koliko možemo, ovoj porodici smo ostavili čak tri standardna paketa pomoći – treba nahraniti sva ta gladna usta.

Ne smemo da zaboravimo šta smo videli, sve iskrene dečije osmehe i jednostavnu srdačnost sa kojom su nas ovi ljudi dočekivali. Svaki put kada pomislimo da imamo probleme, setimo se tih ljudi i biće nam jasno da su njihovi problemi daleko veći od naših. Ali, oni o tome ne pričaju, navikli su da žive sa njima, za njih je to deo svakodnevice, deo života. Zato svako od nas može da učini nešto da u te živote unese bar malo radosti, da ih uverimo da nisu zaboravljeni od sveta. Neka ovo bude samo početak. Pokažimo svi više solidarnosti i saosećanja i setimo se ovoga svaki put kada, iz čistog zadovoljstva, krenemo nekamo da potrošimo silne litre goriva. Samo delić toga ovim ljudima bi puno značio.

autor: Zoran Milošev

Još jednom se zahvaljujemo svima koji su omogućili da ovaj humanitarni karavan postane stvarnost:

Balkanski institut za procenu i upravljanje rizicima
Frikom
Imlek
Vital
mlin Ratar Pančevo
InexImmoguard
Coca Cola
Kreativni centar
Danska ambasada
Australijska ambasada
AVIA Petrobart

Kao i vlasnicima vozila koja su se priključila:

Vladi Bogdanoviću
Karmen Jovanović
Aleksandru Jevremoviću
Zoranu Miloševu
Ljiljani Grmuši
Miroslavu Radivojeviću

i svim njihovim saputnicima, koji su vredno kopali, kačili vitla, navodili, gurali, i nosili pomoć i do najudaljenijih kuća.

Posebnu zahvalnost dugujemo Saši Keseru i štabu za vanredne situacije Vladičinog Hana kao našim vodičima, predsedniku opštine Nenadu Mitroviću koji je pomogao da organizacija profunkcioniše kad god zapne, Crvenom krstu Vladičinog Hana koji nam je dostavio spisak domaćinstava kojima je pomoć najpotrebnija, vatrogasnoj brigadi Vranja koja je organizovala skladištenje dostavljene pomoći i njenu distribuciju na području opštine Vranje, kao i republičkom Sektoru za vanredne situacije MUP-a, koji je ovu našu akciju podržao. Zahvaljujemo se i našim snimateljima, Zoranu Miloševu i Dušanu Kozarevu, zahvaljujući čijem video materijalu će priča o ovoj akciji stići u svet.

Pogledajte 100 fotografija sa ove akcije u foto galeriji

Jeep Club Greece – 2,226,545
Jeep Club Netherlands – 3,295,603
Jeep Club UK – 4,299,522
Jeep Club Srbija – 5,954,654
Jeep Club Germany – 7,148,673
Jeep Club International – 10,135,862
Jeep Club Finland – 10,907,005
Jeep Club Romania – 13,785,453
Jeep Club Denmark – 15,253,283
Jeep Club Spain – 16,640,920
Jeep Club Sweden – 17,495,066
Jeep Club Austria – 25,040,945
Jeep Club Latvia – 26,152,678

(crveno su sajtovi čiji je rejting u padu, a zeleno oni koji su u usponu)

Ovime su obuhvaćeni oni klubovi koji imaju sopstveni sajt (neki evropski klubovi nemaju svoj sajt, već su predstavljeni preko web prezentacije nacionalnog distributera Jeep brenda). Ono što je posebno zanimljivo jeste da naš Jeep Club ima skoro duplo bolju posetu od sajta Jeep Club International centrale

Čestitam svim članovima i prijateljima kluba ovaj naš zajednički uspeh i poručujem – naporan rad, entuzijazam i vera u neke ideje se ipak isplate!

Zbog nedovoljnog broja prijavljenih učesnika naši prijatelji iz 4×4.mk kluba bili su prinuđeni da otkažu „Avanturu Makedonija 2012″. Za sada nije poznato da li će ova tura ipak biti održana u nekom drugom terminu.

Ovo je prva od dve višednevne ture po Makedoniji koje ove godine realizujemo u saradnji sa našim prijateljima iz 4×4.mk kluba iz Skoplja. Ovoga puta ćemo upoznati prirodu i kulturu istočne Makedonije. Krenite, i nećete zažaliti – Makedonija je, sa svojim veličanstvenim planinama, pravi 4×4 raj!

(prijave za ovu turu idu na adresu 4×4.mk navedenu u tabeli ispod)

Program:

Prvi dan – 24.05.2012, četvrtak, 180 km (asfalt 100 km, ofroud 80 km)

07:30 – 08:00       okupljanje na benzinskoj stanici „Makpetrol“ – Autokomanda

08:00 – 09:00       Skoplje – Pelince, asfalt 65 km

09:00 – 10:00       Pelince – pauza i doručak

10:00 – 12:00       Pelince – Kokino, ofroud 20 km

12:00 – 13:00       Kokino – razgledanje lokaliteta

13:00 – 15:00       Kokino - Cocev kamen, ofroud 40 km

15:00 – 16:00       Cocev kamen - razgledanje lokaliteta

16:00 – 17:00       Cocev kamen - Kuklica, ofroud 15 km

17:00 – 18:00       Kuklica – razgledanje lokaliteta

18:00 – 19:00       Kuklica - Kriva Palanka, ofroud 5 km, asfalt  35 km

19:00 – ………        manastir Sveti Joakim Osogovski – smeštaj, večera i noćenje

NAPOMENA: Tokom dana nekoliko puta ćemo praviti kratke pauze za odmor, razgledanje i fotografisanje. Isto tako nekoliko puta ćemo pregaziti Krivu reku i jednom reku Pčinju. U zavisnosti od vremenskih uslova, vodostaj reka može biti i iznad očekivanog nivoa.

Drugi dan – 25.05.2012, petak, ofroud 65 km

08:00 – 09:00       doručak

09:00 – 10:00       obilazak manastira Svetog Joakima Osogovskog

10:00 – 11:00       Sveti Joakim Osogovski - Kalin kamen, ofroud 10 km

11:00 – 12:00       Kalin kamen - pauza

12:00 – 13:00       Kalin kamen - Carev vrv (2.085 m), ofroud 10 km

13:00 – 14:00       Carev vrv - pauza i razgledanje

14:00 – 15:00       Carev vrv  - Ruen (2.252 m), ofroud 10 km

15:00 – 16:00       Ruen – pauza, razgledanje i ručak (lanč paket)

16:00 – 19:00       Ruen – Ponikva, ofroud 35 km

19:00 – ………        motel Izgrev - smeštaj, večera i noćenje

NAPOMENA: Tokom dana nekoliko puta ćemo praviti kraće pauze za odmor, razgledanje i fotografisanje. Ukoliko to vremenske prilike budu dozvoljavale, izaći ćemo na Ruen, najviši vrh Osogovskih planina. U protivnom, produžavamo ka Ponikvi i motelu Izgrev.

Treći dan – 26.05.2012, subota, 105 km (asfalt 35 km, ofroud 70 km)

08:00 – 09:00      motel Izgrev - doručak

09:00 – 11:00       Ponikva – manastir Sveti Spiridon, ofroud 20 km

11:00 – 11:30       manastir Sveti Spiridon - pauza i razgledanje

11:30 – 11:30       manastir Sveti Spiridon – manastir Presvete Bogorodice, asfalt 3 km

11:30 – 12:00       manastir Presvete Bogorodice - pauza i razgledanje

12:00 – 12:30       manastir Presvete Bogorodice - Lesnovski manastir, asfalt 12 km

12:30 – 13:00       Lesnovski manastir – pauza i razgledanje

13:00 – 15:00       Lesnovski manastir – Kočani, asfalt 15 km, ofroud 20 km

15:00 – 16:00       Kočani – pauza i ručak u restoranu

16:00 – 18:00       Kočani – Plačkovica (Turtel 1.689 m), asfalt 5 km, ofroud 20 km

18:00 – 19:00       Turtel – planinarski dom Vrteška, ofroud 10 km

19:00 – ……..         planinarski dom Vrteška – smeštaj, večera i noćenje

NAPOMENA: U toku dana nekoliko puta ćemo napraviti kraće pauze za odmor, razgledanje i fotografisanje. U planinarskom domu Vrteška ima dovoljno ćebadi, ali ako smatrate za potrebno, možete da ponesete i sopstvenu vreću za spavanje. Imaćemo obezbeđeno sve što nam je potrebno za roštilj, koji ćemo pripremiti zajedno.

Četvrti dan – 27.05.2012, nedelja, 155 km (asfalt 135 km, ofroud 20 km)

08:00 – 09:00      planinarski dom Vrteška – šetnja i razgledanje

09:00 – 10:00       planinarski dom Vrteška – Štip, asfalt 35 km

10:00 – 11:00       Štip – doručak (pastrmka)

11:00 – 12:00       Štip – Đavolski zid, asfalt 20 km, ofroud 10 km

12:00 – 14:00       Đavolski zid - pauza i razgledanje

14:00 – 16:00       Đavolski zid - Skoplje, ofroud 10 km, asfalt 80 km,

NAPOMENA: U toku dana nekoliko puta ćemo praviti kraće pauze za odmor, razgledanje i fotografisanje.

Iznos kotizacije za ovu turu je 100 evra po osobi

U kotizaciju su uključene majice za sve učesnike sa logom Avantura Makedonija 2012, jedna štampana brošura po vozilu sa programom i opisom lokacija na makedonskom i engleskom jeziku, po dve nalepnice sa logom Avantura Makedonija 2012 i sva navedena noćenja i obroci.

U kotizaciju nisu uključeni obroci koji nisu navedeni u programu, piće i svi individualni troškovi (gorivo, dodatna hrana i piće i slično).

Poželjno je da ponesete vreću za spavanje, kao i toplu odeću i obuću.

Popunite ovu prijavu za Avanturu Makedonija 2012 i pošaljite je na contact@4×4.mk ili faksom na broj + 389 2 3290 527